Српски Марш се догодио. То је чињеница. Акција је одржана. Штавише, не просто да је одржана, већ је протекла велелепно, без обзира на сва могућа противљења, без обзира на „баш ме брига“ однос према руским националним интересима од стране читавог нашег чиновништва и на саможивост „професионалних Руса“ који више подсећају на професионалне провокаторе, без обзира на подлост обичних московских малограђана које осим сопственог валова ништа више не узнемирава, без обзира на сву ту гнусобу и ништарију, Српски Марш је тријумфално прошао кроз Москву. Три хиљаде нормалних Руса заједно са представницима других националности који нису равнодушни према судбини Србије и православног света, прошли су у ову Светлу Васкршњу Недељу центром Москве. Они су показали да још увек није у потпуности успело да се Руси заглупе и претворе у послушне шрафчиће „новог светског поретка“, да још увек куцају честита и млада срца у којима живи оно што се зове руски дух. Управо су они со земље, они који су дошли у овај за нашу браћу-Србе тешки тренутак да покажу да смо ми Словени, ми православци заједно, и да је бол и огорчење једних -- бол, огорчење и срџба других. 

      Ми смо заједно, тако гласи порука тог марша упућена свима, како пријатељима тако и непријатељима. Непријатељ -- и то је веома важан појам без кога је, ако је веровати Карлу Шмиту, политика просто немогућа. Србија се увек прва суочавала са нашим заједничким непријатељем; тако је било у Првом светском рату, тако је било и у Другом. САД, које су фактички објавиле рат читавом осталом свету изузев шачице својих саучесника, сада покушавају да убију и удаве Србију, као што је пре пола века покушао да учини Хитлер. Већ сада је јасно да ће после Србије на ред доћи Русија.
     
      Ако Русија буде спавала, биће изненађена. Ако Русија буде ћутала док Србију убијају, њу ће убити следећу. Не треба се заваравати, ми смо за њих знатно жуђенији циљ од Југославије или било које друге земље на нашој планети. Већ сада чујемо изјаве како Русија неправедно контролише већину светских природних ресурса, убрзо ће неотесани дрзник захтевати поделу. Ако га не зауставимо данас, сутра ће већ бити прекасно. Не можемо себи дозволити толику лакомисленост да поверујемо како нас они воле. Мрзе нас и боје нас се. То је у крви западног човека још од Атилиног доба. Ми смо, северни варвари, исувише чисти да бисмо живели на Земљи која се покорила новом Вавилону, престоници гнусобе и презасићености гнусобом.
     
      Уосталом, они су спремни да нас униште већ само због тога што се као трн у оку читавог „прогресивног човечанства“ очајнички одупиремо Антихристовом доласку. Ми се не слажемо с њиховим планом претварања планете у светску бувљу пијацу, већ самим тим им стварајући колосалне неугодности и недопустиво велике трошкове. Ми смо против њих, они су против нас. Непријатељ јесте непријатељ, у њему се чак нешто може и волети, непријатељ се може поштовати, али је он непријатељ, и тиме је све речено.
     
      Стварност је поцепана, дуалност је крајње заоштрена, чини се да ће ускоро, само што није, негде затутњати. Некоме првом живци неће издржати, прст ће нагонски стиснути ороз, дугме. Пуцањ, експлозија ракете, наша постљудска будућност. Ми вас позивамо у праведнији и страшнији свет.
     
      Ако постоји непријатељ, онда постоји и пријатељ. Србија је једина међу балканским земљама, такође кобајаги православним и братским, остала верна идеји словенског јединства. Једина се није предала НАТО-у, без обзира на бомбардовање сопствених градова, без обзира на погибију хиљада сопствених грађана. А где је у то време била Русија? Американцима је успело да у председничку фотељу посаде своју марионету Тадића, али им је за то било потребно скоро 20 година грађанског рата који је час избијао час гаснуо на разним местима Југославије. Да би поставили свог човека у Украјини била је потребна гомила дебила на Мајдану Незалежности. Да би поставили своје људе у православној Бугарској, Грчкој и Румунији није им требало ништа.
     
      Остали смо сами са Србима -- суочени са звери. Тога треба бити свестан. Онај ко је тога свестан -- није пропао, тај је са нама, још се није растворио у светском топионичком котлу, у њему још живи његов народ, тај је достојан назива „Рус“.
     
      Они који су дошли на Српски марш у Москви, достојни су назива „народ“, остали су -- становништво.

 

Александар Бовдунов